Neokonceoptualizam

Već krajem 70-tih utopijski principi mod­ernizma – inovacija, artistička autentič­nost, individualna ek­spresija – postali sve više odbojni kritičkoj svesti kas­no­kapitalističke civilizacije. Postmodernis­tička te­orija, artikulisana na tako razno­rodnim poljima kao što je arhitektura, uporedna književnost, semiotika i poli­tičke nauke, dovela je u pitanje  veliku modernističku priču za­padne kul­ture i imala veliki uticaj na vizuelne umetnosti. Iz­vestan broj različitih ali povezanih estetskih pos­tupaka (poznatih kao “umetnost ap­roprijacije”) se pojavio u to vreme signalizujući očigledno okon­čanje modernizma. Neki umetnici su flagrantno prisvajali dela drugih i nazivali ih svojima da bi demon­strirali mit origi­nalnosti i smrt autorskog glasa. Drugi su eksploatisali komuni­ka­tivnost svojih dela kako bi podvukli neiz­bežan uticaj trgovine na svet umetnosti. Na dišanovski način ovi umetnici su in­korporirali već izradjene pred­mete iz­vučene direktno iz sveta komercijale umetnosti u svoje skulpture i instalacije. Treći su proizvodili apstraktna, ge­ometrijska platna (kao ambleme mod­ernizma) kako bi pokazali da je slikanje, kao bilo koji drugi sistem reprezen­tovanja, jedan kod ili tekst koji se može beskrajno um­nožavati. Pored toga, postmodernistička kritika svakog autoriteta i feministička kritika fun­da­mentalno su se preplele u novu društvenu teoriju koja je dala legitimitet novim oblicima stvara­laštva.Zato su i mnoge žene povezane sa neok­onceptualizmom iskoristile njegovu strategiju prisvajanja, pastiša i simulacije da bi osporili oreol autonomnog umetničkog dela i (muški) kult umet­nika. Ross Bleckner, Peter Hal­ley, Jenny Hol­zer, Jeff Koons, Barbara Kruger, LouiseLawler, Sherrie Levine, Richard Prince, Cindy Sherman, Haim Steinbach i Philip Taaffe su neki od glav­nih umetnika čija se dela svrstavaju u neokonceptualizam.